Katastrofe su naša sudbina

Ova nesrećna poplava koja nas je zadesila gora je od zemljotresa iz 1969. Njega sam preživjela i ponovo se skućila, ali ovo sada je strašno. Ipak, ne damo se, nek je samo živa glava.

Iako preživljava drugu prirodnu katastrofu, sedamdesetogodišnja Zagorka Kurtović iz banjalučkog naselja Lazarevon ne gubi optimizam.

“Sjedite na stoličicu, oprala sam je dobro. To je jedna od rijetkih stvari koja nije uništena”, kaže skrušeno.

Katastrofe su staričina sudbina, a kroz isti pakao prolaze i njene komšije koje su smještene u barake poslije zemljotresa koji je Banjaluku pogodio 1969. godine. Na pomen zemljotresa odmahuje glavom.

“I tada sam imala ovakvu prizemnicu, tamo u Rosuljama, u kojoj je mnogo stvari uništeno. Ali poslije potresa nisam, sinko moj, morala da bacim baš sve što sam stekla. A sad moram”, kaže baka Zagorka i nastavlja da priča kako je poplava nevjerovatno brzo uništila sve.

Kad je sin došao po nju, voda je stigla do koljena, a dok se okrenula po sobi da vidi šta da ponese, već je došla do pojasa.

“Oko pola sedam vidjela sam da voda tek mili po ulici. Mislila sam ma neće to. Bogami, kako je stigla tu, evo pogledajte do te prve stepenice, znala sam da sam se prevarila. Tad sam povikala sinu bježimo!”, rekla je ona.

Kaže da joj je sve poplavilo i da je sačuvala samo nešto posteljine koja je bila na gornjim policama i suđe.

“Mašina, šporet, televizor, frižider i sve ostalo, od toga nema ništa”, kaže baka Zagorka.

Iako je ostala bez ičega, pomoć ne traži.

“Ništa, sine moj, ništa mi ne treba. Nek je živa i zdrava glava i nek su moji dobro, a sve će se već nekako srediti “, kaži i odmahuje rukom.

Njene komšije su takođe sa alatkama u rukama.

“Ma kakav zemljotres, ljudi moji, on je bio alva za ovo što nas sada snađe. Dođite do mene, pa da vidite šta je ostalo, nije ništa – dovikuje staričin komšija Branislav Ilić, preskačući kućanske aparate koji se suše na travi.

Otvara vrata svog poplavljenog doma.

“Parket se pretvorio u brdo, digao se do plafona. Uništeno je sve za šta sam 40 godina štedio i radio”, kaže Ilić.

U istoj ulici živi i porodica Šišić, koja je izbjegla iz Donjeg Vakufa. Po drugi put su ostali bez ičega.

“Stajali smo na pragu, dok je ulicom tekao manji potok. Niko nije ni slutio šta će se desiti, dok nije naišao neki čovjek i rekao: “Evo puk'o je most u Česmi, biće belaja”, pričaju uglas supružnici Biljana i Sekula Šišić, koji su se kroz vodu, duboku do pojasa, pješke probili do sina.

Ponijeli su samo jednu kesu i dokumenta. Ni u teškim danima se, ipak, ne predaju. Kažu, preživjeli su i gore, bitno je da su živi i da stižu volonteri pitajući ih kako da im pomognu da ponovo izgrade svoj dom.

Izvor: Glas Srpske