Alida Vračić: Drugo lice nezaposlenosti u BiH

Piše: Alida Vračić*

Jeste li ikada vidjeli ljude koji prodaju na pijacama, koji unose drva, ćumur, rade kao vozači i čistačice u vašim haustorima? Jeste se ikada zapitali ko su oni, čime su se prije bavili u životu, koliko godina imaju? Svi oni imaju 40 i više godina radnog staža, svi su uredno plaćali račune, doprinose, odlazili na kolektivne godišnje odmore i bili primjerni radnici. Sada su penzioneri. Imaju par stotina KM penzije, još uvijek plaćaju račune i ne očekuju više ništa. Oni ne postoje na tržištu rada, njih ne vidi inspekcija, niti imaju svoja radnička prava. Oni su san svakog poslodavca, nevidljiva radna snaga, koja vuče bh sivu ekonomiju.

Otac na pijaci, sin na doručku

Pričam sa H. H., godina 67, radno mjesto: pijaca Ciglane Sarajevo. Penziju je zaradio u fabrici duhana, radio je 40 godina, svaki dan, kaže da nikada nije bio na bolovanju. Sad je bolestan svaki dan, bolestan od sebe, od ljudi, od posla koji radi. Na pijaci je svaki dan, jutrom od 7 pa dok se ne smrači. Prodaje turski tekstil (majice, farmerke), koji mu daju lokalni dobavljači. S njima ima dogovor o prodaji, nekoj sitnoj zaradi od prodanog, a sve što ostane mora vratiti u istom stanju. Jednom mu je pokisla sva roba. Ostalo mu je robe za 80 evra, a to je čitav mjesec rada. Bio je jako tužan. H. ima sina, ponosan je na njega. Sin studira pravo. Ne ide mu baš dobro, ali biće ta diploma, težak je to fakultet kaže starac, nada se dočekaće da proslavi. Sin studira 8 godina. Budi se u toplom domu, nikada prije 10, doručkuje pa onda malo uči.

Ima jedan privatni, nije težak

Zijada je čistačica u mom haustoru. Ima 59 godina. Ima i sina srednjoškolca. Slabo mu ide engleski, ali mu ne može platiti instrukcije. Nije ni sa matematikom baš naj. Zijada za sebe kaže da je nekada imala sve. Radila je u fabrici čarapa Ključ i bila nezavisna žena. Sada nije. Penzija jedva pokriva račune i morala je naći posao. Izdržava i muža koji je stradao u ratu. Pitala je sina šta želi poslije škole, dobro bi joj došla njegova pomoć. Sin kaže da mu se ne radi, radije bi išao na fakultet, čuo je ima jedan privatni, nije težak, ne mora puno da se uči.

Traži posao. U Sarajevu.

A. S. je doktorica. Završila je medicinu. Iz Sarajeva je i ne propusti priliku naglasiti to, kaže važno je. Ne može naći posao. Traži posao, ali samo u Sarajevu. Neke njene kolege odlučile su otići dalje. Čula je da su negdje kod Prijedora, u nekim od sela ili manjim mjestima, rade. Tamo kažu joj, na 1.020 stanovnika ima samo jedan ljekar. Neki ljudi čekaju sedmicama na takvu pomoć. Ona kaže ne može tako, zašto bi išla iz svoga Sarajeva da neko drugi sa strane dođe i uzme joj mjesto. A. S. je na birou 3 godine, još uvijek traži posao. U Sarajevu.

U gradu sve košta

Ljuban živi u Hercegovini. Manji gradovi u Hercegovini umiru. Gase se i posljednje sijalice u kućama koje su nekada bile život, a stopa mortaliteta je 6 na 1. Mladi ljudi otišli su u grad. Teško im je da obrađuju zemlju, bave se zanatima, ustaju u 6 ujutro i proizvode za sebe. Svi žele u grad. A u gradu životare. Imaju pozorišta ali samo prođu pored njih. Imaju shopping centre, ali ne i novaca da nešto kupe. Od grada ne ostaje puno. Ljuban radi na njivi, svaki dan. Svoje povrće prodaje u Mostaru i šalje novac u grad, unukama, nek se nađe. U gradu sve košta, a on ne može toliko da proizvede i proda, pa mu je teško.

Radije će sjediti u kući

Šejlu poznajem iz srednje škole. Završila je hortikulturu. Nema posla. Sjedi u kući. Dva puta su joj nudili posao u privatnoj firmi, na menadžerskoj poziciji, ali nije prihvatila. Kaže da neće da radi neke tamo poslove, niti za 700 KM, pa nije ona za to učila školu. Radije će sjediti u kući i biti nezaposlena.

Nek’ nam sada država da sve

Prije par dana promovisano je 6.000 diplomanata-magistara nauka u Sarajevu. Jedan od njih, dečko koji se pojavio na TV-u, ponosno kaže: „Mi smo svoje dali, sada je red na državu da nam vrati za naš trud. Oni nam trebaju napraviti uslove, da živimo ugodno”.

Hans i sinovi – krovovi od trske

Palim TV. Gledam prilog o pet najinteresantnih zanimanja u Evropi. Izgradnja krovova od trske jedan je od njih. Hans i njegova tri sina proizvode trsku, obrađuju je i prave krovove. Mjesto radnje, Bavaria. Sinovi su završili školu u Berlinu, dvojica su inžinjeri, treći je školovan za medije. Ne mogu pronaći posao. Tržište je izuzetno kompetativno, magistarska diploma postala je norma, a mladi ljudi sa poznavanjem raznih vještina su energični i spremni da rade sve.

Vratili su se u Bavariu, rade sa ocem. Posao je izuzetno težak, ali dobar. Ove godine imaju 38 narudžbi i planiraju zaposliti nove ljude.

*Autorica je izvršna direktorica think-tanka Populari. Vjeruje da je rad stvorio čovjeka.

Izvor: radiosarajevo.ba