Mina Đekić: “Od muzike nije lako živeti, ali je živeti bez muzike nemoguće”

Orkestar Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS) će u sklopu serije koncerata pod nazivom “Introdukcije” večeras u 20 časova izvesti koncert “Šest i po osmijeha za dva lica i osam žica”.

Repertoar je sačinjen od kompozicija troje renomiranih kompozitora srpske savremene umjetničke muzike koji trenutno rade i stvaraju u Beogradu: Ivana Brkljačića, Vladimira Koraća i Tatjane Milošević.

Publika će moći da čuje djela pisana za dvije violine i u slučaju jedne kompozicije – dvije violine i elektroniku, koju će izvoditi Mina Đekić (violina), Rade Živanović (violina) i Vladimir Korać (elektronika).

Mina Đekić je osnovne i master studije završila na Akademiji umjetnosti u Novom Sadu u klasi profesorice Evgenije Kravceve, dok je specijalističke studije Kamerne muzike završila na Fakultetu muzičke umjetnosti u Beogradu u klasi profesora Ladislava Mezeija.

Tokom višegodišnje karijere sarađivala je sa brojnim orkestrima i sastavima u regionu i šire, a u Simfonijskom orkestru NP RS je angažovana na poziciji zamjenika vođe dionica i druge violine.

Više o predstojećem koncertu, umjetničkoj muzici u savremenom dobu i mladom orkestru Narodnog pozorišta Republike Srpske Mina Đekić je govorila u intervjuu za “Nezavisne”.

U NP RS nas očekuje koncert “Šest i po osmijeha za dva lica i osam žica”. O kakvom koncertu je riječ, kakva djela će banjalučka publika moći da čuje i odakle potiče naziv?

“Neka od ovih dela su u Srbiji premijerno izvedena tek pre nešto više od dva meseca, tako da možemo da kažemo da banjalučku publiku očekuje nešto sasvim novo i sveže. Prvobitna ideja bila je da se koncert zove “Žice” po kompoziciji “Žice br. 1” koju je naš prijatelj Vladimir Korać napisao za nas. “Šest i po osmijeha za dva lica i osam žica” bio je naš interni, šaljivi naziv, u kom smo se poigravali elementima i brojevima iz naziva samih kompozicija. Ispostavilo se da se taj šaljivi naziv svima više dopao.”

Na repertoaru su djela savremenih kompozitora Ivana Brkljačića, Vladimira Koraća i Tatjane Milošević. Koje su njihove specifičnosti?

“U pitanju su dela troje kompozitora čiji se muzički izrazi, poetike, načini komponovanja veoma razlikuju. U delima Ivana Brkljačića koja izvodimo čuje se njegovo bogato iskustvo u stvaranju pozorišne muzike, ali i njegova naklonost prema blu grasu. Vladimir Korać istražuje zvuk gudačkih instrumenata eksperimentišući sa proširenim tehnikama sviranja i elektronikom, dok se u kompoziciji “Dva lica” Tanje Milošević susreću muzika i filozofija.”

Koliko su savremene kompozicije prisutne u našoj javnoj sferi i zbog čega je značajno da im pružimo prostor?

“Umetnici često snažnije osećaju svet koji nas okružuje i vreme u kom svi živimo. Kompozitori danas, kao i svi mi, čuju zvuke koje njihove kolege iz ranijih epoha nisu čuli: čuju saobraćaj, električne uređaje, čuju stalno hučanje, buku i između toga, naravno, zvuke prirode i otkucaje sopstvenog srca. Kroz svoje stvaralaštvo i sami nastoje da tome svemu daju smisao i pokušavaju da odgovore na pitanja. Važno je da ih poslušamo jer možda mogu da nam pomognu da i sami bolje razumemo svet oko nas. Ako mene pitate savremene kompozicije nisu dovoljno prisutne u našoj javnoj sferi. Trudimo se da to promenimo.”

Kompozicija “Žice no. 1” Vladimira Koraća je vrlo zanimljiva jer će se osim dvije violine moći čuti i elektronika. O kakvoj kompoziciji je zapravo riječ i na koji način se elektronika uklapa sa zvukom jednog klasičnog instrumenta poput violine?

“Vlada Korać je za kompoziciju “Voda”, pisanu za harmoniku i elektroniku, dobio Mokranjčevu nagradu za 2023. godinu, što je najprestižnije priznanje za kompozitore u Srbiji, i svakako među najprestižnijim priznanjima u regionu. Hoću da kažem da je izuzetan u uklapanju elektronike sa zvukom klasičnih instrumenata. Da ne bih ovde rečima opisivala muziku, reći ću samo da su nam posle premijernog izvođenja “Žice br. 1” prilazili mahom stariji ljudi iz publike (što je, moram priznati, bilo iznenađenje za nas) da nam kažu koliko ih je opčinila i začarala Vladina kompozicija. Baš te reči su koristili.”

Koliko je klasična, umjetnička muzika plodno tlo za eksperimentisanje i kako Vi, kao osoba koja je godinama izvodi, vidite njenu budućnost? Da li će se stvoriti neka vrsta sinergije sa drugim žanrovima i, uslovno rečeno, modernizacija, ili će uvijek morati postojati kao “azbuka muzike”?

“Umetnička muzika je nešto veoma živo, stvaraju je živi ljudi, a sve što je živo ima veliki potencijal da se menja, istražuje i iznenadi. Nekad je granica između nje i drugih žanrova očigledna, nekad je teško uočljiva, a nekad je i nema. Zavisi od talenta i veštine stvaraoca, ali i njegovih namera. Stvaralaštvo je prirodan impuls čoveka, muzika je deo ljudske zajednice od pamtiveka, dakle sve dok je ljudi i zajedništva mora biti i umetničke muzike. Ne bih se dalje od ovoga bavila predviđanjima.”

Pored orkestra NP RS sarađivali ste sa brojnim drugim sastavima. Kako Vam se čini rad i dalje mladog Simfonijskog orkestra NP RS? Šta je još potrebno da bi se izvođački nivo podigao?

“Mnogo volim što sam uključena u stvaranje nečeg novog od samog početka. Naš ansambl je mali, još uvek praktično kamerni ansambl, i to svemu daje posebnu čar. Na neki način svaki član doprinosi građenju sezone, ne samo izvođenjem, već i idejama i predlozima. To je mnogo teže u nekim davno ustanovljenim orkestrima gde je hijerarhija potpuno jasna i uspostavljena. Ciklus koncerata kamerne muzike, pa sada i koncerti za decu čiji sam koncept osmislila, a koji će se od februara izvoditi, neke su od prilika da se svi neposrednije uključimo u kreiranje sadržaja. Ipak, da bi stvar rasla i prelazila na viši nivo, potrebno nam je pre svega još članova, kako bismo zaista mogli da realizujemo sve naše ideje.”

Kako Vam se čini banjalučka muzička scena u poređenju s onom u Srbiji, odakle ste rodom?

“I muzička scena u Srbiji se razlikuje od grada do grada. Beograd i Novi Sad imaju mnoštvo veoma ozbiljnih festivala umetničke muzike, raznih manifestacija, koncerata koji ih stavljaju u poziciju ozbiljnih umetničkih centara. Novi Sad je pre samo par godina bio Evropska prestonica kulture. Ali i drugi gradovi u poslednje vreme obnavljaju ili osnivaju svoje orkestre, festivale, seminare, takmičenja. Banjalučka muzička scena ima svoje specifičnosti i ima čime da se ponosi. I pre nego što sam se zaposlila u NP RS dolazila sam u Banjaluku i učestvovala na “Jesenjoj sonati”, “Banja Luka Festu” i svirala na nekim koncertima. I tada mi je to sve delovalo lepo i sa ljubavlju organizovano. Ja se još pomalo upoznajem i otkrivam čari banjalučke scene i nadam se da svojim iskustvom i radom mogu da doprinesem.”

Klasična muzika, barem kada je riječ o našoj sredini, još nije shvaćena kao ozbiljna profesija kod velikog broja stanovništva. Koliko je izazovno imati ozbiljnu karijeru u muzici i može li se od nje živjeti?

“Razumem zašto to pitate. Često me to pitaju. Ja volim da se našalim i da na to pitanje odgovorim pitanjem: “Da li Vam ja izgledam živo?” Da li se može živeti od umetničke muzike – očigledno može. Kako? U većini slučajeva skromno, uz slavne izuzetke. Ali za većinu muzičara koji se bave umetničkom muzikom muzika nije posao, već poziv. Ko mu se jednom odazove i krene tim stazama možda će saznati da od muzike nije lako živeti, ali će pre shvatiti da je živeti bez muzike nemoguće.”

Izvor: Nezavisne